Objekat i stanari
Lokaciju za izgradnju svoje palate i susedne najamne zgrade Ferenc Rajhl je izabrao na atraktivnom mestu, nasuprot železničkoj stanici i novouređenom parku. Prvi, skromniji projekat iz januara 1903. godine, u potpunosti je odbacio i u veoma kratkom roku projektovao jedinstvenu secesijsku zgradu funkcionalnog prostora i originalnih oblika.
Istovremeno je gradio oba objekta: i svoju stambenu zgradu i najamni objekat do nje. Poslovi su trajali nepune dve godine zbog proizvodnje crepa i brojnih fasadnih ukrasa u fabrici „Žolnai“ u Pečuju i zahtevnih radova u enterijeru. Korišćeni su najnoviji kvalitetni materijali, angažovane su najbolje majstorske radionice za obradu drveta i kovanog gvožda, mozaika, vitraža, staklenih prizmi i gipsanih reljefa.
Svo svoje znanje i kreativnost Rajhl je ugradio u svoj dom. Motiv srca, čest u mađarskoj narodnoj umetnosti, ovde je simbolično primenio na svakom detalju.
Dozvolu za useljenje Rajhl je tražio 28. decembra 1904. Prostorije i salone palate opremio je skupocenim nameštajem i umetničkim predmetima koje je doneo sa svojih dalekih i dugotrajnih putovanja.
Prihodi od najamne zgrade i radnji u prizemlju trebalo je da arhitekti obezbede dodatna sredstva za ugodan život. Međutim, Rajhlova porodica je u palati živela samo četiri godine. Bankrot zbog velikih troškova i neisplaćenih poslova primorao ih je da napuste svoj dom.
I pored brojnih javnih apela da se zgrada otkupi i u nju smesti muzej, palata je pripala banci koja je oglasila prodaju, a na licitaciji rasprodala sav inventar. Palatu je kupila industrijalka Tereza Hartman, kako bi je iznajmljivala stanarima. Do sada poznati stanari bili su uglavnom prijatelji i rođaci porodice Hartman: advokat Aleksandar Gavanski, koji je u palati živeo početkom tridesetih godina sa svojom suprugom Ljubicom, bio je prijatelj iz vojske Jožefa Hartmana, Terezinog sina, a porodica apotekara Emila Šosbergera, koja je takođe živela u palati od sredine tridesetih do početka četrdesetih godina, bila je u rođačkim vezama sa Hartmanovima. Emil Šosberger je zgradu i otkupio od porodice Hartman, ali su on, njegova supruga Ana i dvojica sinova, Petar i Andrija, bili deložirani iz zgrade na početku Drugog svetskog rata.
Nakon Drugog svetskog rata, palata je nacionalizovana. Dodeljena je 1948. godine Gradskom muzeju Subotica, koji je prilagodio prostore svojoj stalnoj postavci, a od 1969. u njoj se nalazi Savremena galerija Subotica. Od 1973. godine zgrada je zaštićeni spomenik kulture.
